Међу свим мјерама превенције заразних болести, имунизација представља најбржу, најдјелотворнију и економски најоправданију мјеру, која је директно утицала на смањење учесталости и смртности од заразних болести. Многа обољења, која су представљала велике јавноздравствене проблеме, данас су у развијеном дијелу свијета елиминисана или сведена на појединачну појаву. Поред обезбјеђења здравствено безбједне воде, ниједна друга мјера није имала тако велики утицај на пад смртности и пораст популације.
Отпорност осјетљивих особа према одређеним инфективним агенсима може се, на вјештачки начин, постићи путем активне и пасивне имунизације. Неке од вакцина пружају дуготрајну, а понекад и доживотну заштиту од неких заразних болести, док нас неке друге штите један период, али то је управо онај најкритичнији период живота – када смо дјеца и када је ризик да ћемо се повриједити или контактирати узрочника неке болести већи.
Инсистирање на вакцинацији је уједно и напор да се стекне колективни имунитет популације, а који представља заштиту групе од избијања епидемије уколико је велики проценат припадника групе вакцинисан. Колективним имунитетом штитимо мале бебе које још нису примиле вакцину (бебе имају имунитет од мајке на неке узрочнике, који траје отприлике годину дана), тешко болесне, старије људе, све оне који због неког разлога не могу примити вакцину. Дакле – вакцинацијом штитимо угрожене категорије становништва. Невакцинисати своје дијете је чин којим се угрожава оно дијете које не смије примити вакцину. Захваљујући добрим вакцинама и стицању колективног имунитетета, ерадициране су велике богиње (вариола вера), а човјечанство је на путу да ерадицира и полио вирус. У многим земљама свијета већ дуго нису забиљежени случајеви дифтерије, тетатнуса, малих богиња.
Најбоља ствар коју можемо урадити јесте вакцинисати се и на тај начин заштити себе и друге.